U izveštaju se ističe da je pre 10 godina tek oko jedne trećine hotela u Evropi poslovalo „pod franšizom“. Danas je taj udeo nešto veći od 40%. Rast je primetan, ali procenat franšiznih hotela nije ni približno dosegao potencijal koji se ukazuje na tržištu, kažu autori ovog izveštaja. Pogotovo ako se uporedi sa stanjem u Sjedinjenim Američkim Državama, gde udeo franšiza iznosi 70% i predstavlja staliban odnos koji se nije menjao u poslednjih pet godina.
– Iako je davanje franšize u Evropi i dalje manje rasprostranjeno u poređenju sa SAD, nesumnjivi su dokazi da franšizing postaje sve popularniji – i kao način za širenje hotelskih lanaca, i kao atraktivan model koji omogućava vlasnicima da zadrže veći stepen kontrole. Davanje franšize je naročito važno za hotelske lance koji ulaze na nova tržišta, jer im omogućava da brzo povećaju svoj portfelj, oslanjajući se na lokalne partnere i operatore koji preuzimaju upravljanje hotelima, a koji često već imaju snažnu mrežu poslovnih veza s lokalnim turističkim agencijama, tur-operaterima i slično – objašnjava Stiven Kolins (Stephen Collins), jedan od autora izveštaja „Hotel Franchising in Europe 2019“.
Primetno je, međutim, da se hotelski lanci teže „odriču potpune kontrole“ (potpisivanja franšiznog ili menadžment ugovora) nad svojim luksuznim brendovima, posebno ako se radi o reprezentativnim objektima. S druge strane, franšizno poslovanje jača i postaje sve poželjnije u segmentu hotela srednje klase.
Poslovanje u franšizingu, primećuju autori ovog izveštaja, nosi i nekoliko izazova. Čak i kad se radi o poznatom i „zvučnom“ hotelskom brendu koji vrlo dobro posluje na jednom evropskom tržištu, ne može se sa sigurnošću očekivati da će tako biti na nekom drugom. Franšizno poslovanje u Evropi delimično je usporavala i neusklađena, odnosno, različita pravna regulativa, koja se po pitanju franšizinga razlikuje od države do države. Neke zemlje, poput Belgije, Francuske i Italije, imaju posebne zakone o franšizingu koji jasno propisuju šta bi trebalo da se nalazi u franšiznom ugovoru, dok u drugima ne postoji nikakva posebna regulativa te se ugovorne strane oslanjaju na postojeće građanske zakonike ili primere dobre prakse.
Franšizing, ipak, ima i svojih prednosti. Hotelski lanci, prvo, raspolažu neuporedivo većim resursima tako da lako i vrlo brzo mogu da odgovore na neverovatan tempo tehnoloških promena, daleko brže od nezavisnih hotelijera. Ne treba zanemariti ni njihovo znanje, iskustvo i mogućnost da pošalju svoje stručnjake – bilo da se radi o marketingu, IT-u, menadžmentu, finansijama ili drugim oblastima – u bilo koji deo Evrope, ako je primaocu franšize pomoć potrebna.
– Tokom poslednjih godina, konsolidacija i akvizicije hotelskih lanaca, doveli su do onoga što imamo danas – udeo franšiznih hotela postaje sve značajniji. Ovaj trend se posebno uočava kad analiziramo portfelje poznatih hotelskih lanaca. Po svoj prilici, trend će se nastaviti – da bi stekli što veći udeo na tržištu i zadržali vodeće pozicije, najveći lanci će nastaviti da se šire putem franšize – potvrđuje Sofi Pere (Sophie Perret), koautorka ovog izveštaja.
Procenjuje se da je u poslednjih pet godina udeo franšiznih jedinica hotelske grupe Accor porasla sa 37% na 48%, Hiltona sa 32% na 51%, IHG-a do 56% . Zanimljivo je da Hyatt, koji se dugo deklarisao kao lanac koji ne nudi franšize u Evropi, u poslednje vreme prodao nekoliko franšiza i spreman je da aktivnije primeni ovaj model širenja.
Zanimljiv je i podatak koji iznosi konsultantska kuća Lodging Econometrics – gotovo polovina (47%) svih franšiznih hotela nalazi se u vlasništvu samo četiri velika franšizna lanca. Accor-ova franšizna mreža „drži rekord“ sa 256 hotela i 35.073 soba. Marriott International ima 208 franšiznih hotela sa 33.395 soba, pod brendom Hilton posluju 172 franšiza hotela s 26.466 soba, dok InterContinetal Hotel Group (IHG) ima 147 franšiznih hotela sa 24.483 sobe.
